ИСТОРИЈА

Праисторија и антика

На простору општине Бијељина за сада најстарији потврђени трагови живота људи потичу из млађег каменог доба (5000 - 3000 година п.н.е.). Такође су забележени остаци из периода неолита, бронзаног и гвозденог доба и античког периода. Истраживани су локалитети Градац и Пољопривредно добро у Батковићу, Главичицама, Кућерине у Дворовима, Село у Којчиновцу, Бродић у Тријешници, а из античког периода истражена је римска вила на локалитету Прекаја у Бродцу, а у Великој Обарској је пронађена оловна плочица култне намјене са представом 'Подунавских коњаника'.

У првом вијеку наше ере, Семберија је била саставни дио римске провинције Паноније. Римски археолошки локалитети су у Јањи, Дворовима, Батковићу, Патковачи... Зна се да се у овом крају налазило римско насеље Ад Дринум, али још није установљена његова прецизна локација.

Стари Словени

Најпознатији старосрпски и старословенски локалитет код нас је истражен са обе стране Бистрика између села Батковић и Остојићево и састојао се од 4 локалитета у трајању између VII и XII века. Посебно је значајно да је на локалитету Челопек истражен већи комплекс радионица металуршког насеља где су наши преци у ВИИИ веку топили гвожђе и производили гвоздене алатке, о чему јасно сведочи налаз гусано - графитног лонца који се чува у бијељинском Музеју. У ово време насеље на Бистрику, вероватног назива Бистрица, било је без сумње центар жупе која је обухватила целу равницу пре него што је настала Бијељина...

Сам град Бијељина у историјским документима и споменицима помиње се релативно касно. Најстарији познати запис о овом насељу од 3. марта 1446. године налази се у Дубровачком архиву. Тада су људи илочког бана овдје опљачкали дубровачког трговца Богишу Богмиловића, а о томе је остало писано свједочанство.

Име града још је млађе. Оно је словенског поријекла. Топомини са атрибутом бјелине често се срећу код Словена: Београд, Бијело Брдо, Бијела Стијена... Назив Бијељина користи се, међутим, тек од 1918. године а претеће су му Бијелина, Белина, Билина... Претпоставља се да је имену кумовала бјелина земљишта на којем је настало насеље, а да је читав крај добио назив Семберија захваљујући вриједним ратарима-семберима који сакупљају плодове...

У средњем вијеку Семберија је била у саставу Угарске, средњовјековне Босне, српске краљевине и деспотовине. На овај крај трајан печат је оставила околност да је вијековима био на граници исламске Турске и католичке аустро-угарске монархије. На простору цијеле сјеверне Босне, а посебно у Семберији и на Мајевици, дошло је до вјерског груписања и раздвајања српских и муслиманских села, а вјерска и етничка измјешаност остала је карактеристика градског живота.

По окончању Првог свјетског рата, Бијељина улази у састав нове државе-Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца која касније добија назив Краљевина Југославија. Након Другог свјетског рата у саставу је Социјалистичке Федеративне Републике  Југославије све до њеног распада. Од потписивања Дејтонског споразума, којим је окончан грађански рат у Босни и Херцеговини, град и општина Бијељина саставни су дио ентитета Републике Српске.

Музеј Семберије је почео са радом као музејска збирка 1972 год., а касније је прерастао у праву музејску установу са преко 10000 експоната и 3 сталне поставке. Стручно прикупља, обрађује, систематизује, чува и излаже трагове прохујалих времена, бави се истраживачким радом и организује тематске изложбе из области археологије, етнологије и историје. Смјештен је у згради другој по старости у гради, а у њему се одвијају и разне културне манифестације - као што су "Мајска смотра ликовног стваралаштва ученика" и "Бијељинско бијенале".

Грб града Бијељине

Историја и прошлост Бијељине исказане су у њеном грбу и застави града којима, поред националних симбола и хералдичког приказа природних карактеристика овог краја, доминирају две изузетне личности- кнез Иво од Семберије и Филип Вишњић.

Кнез Иво од Семберије- Иван Кнежевић велики је и непревазиђени добротвор и хуманиста који је у вријеме Првог српског устанка продао читаво имање да би откупио српско робље. Филип Вишњић највећи је српски народни пјесник, гуслар који је пратио српске устанике од 1809. године. Најбоља пјесма слијепог гуслара "Почетак буне на дахије" сматра се једном од најбољих српских епских пјесама уопште.

Присуство кнеза Иве од Семберије и Филипа  Вишњића на грбу града Бијељине израз је поштовања које све генерације овог града и читаве Семберије осјећају према својим чувеним сународницима.